Православне Иконе

Православна икона је усмерена ка вечности. На њој нема времена и простора. Икона показује савршенство, показује Божије присуство, те ми у лику сваког Светитеља видимо и спознајемо Христа као Творца све твари. Из ликова Светитеља не излази њихова светлост, него су они обасјани Христовом светлошћу "која просвећује све".

 Иконописац тежи да достигне духовну лепоту, свесно занемарујући чулни изглед човека. Он свесно занемарује телесне мере и пропорције желећи да гледаоца импресионира идејом да су сва бића која се приказују на иконама заборавила на своје тело. Његов је задатак да нађе равнотежу између телесности и духовности човека. Поред тога, он превазилази ограничености у времену и простору, што лаик може тумачити као иконопишчево непознавање перспективе и основних правила сликарства. Јер, уместо да свој видик сужава ка хоризонту, што би урадио сваки класични сликар, иконописац га шири према вечној лепоти Божијој.

 Сваки лик који се приказује на икони присутан је у свом преображеном стању. Његов стваралац тежи да занемари сваку пренаглашену емоцију или театралност. На лицу светитеља верник не чита ни бол ни радост. Оно што на икони треба да види јесте снага унутарње лепоте којом насликани, односно мистично присутни, лик одише.

 Основни принцип на коме почива икона је узвишено, за разлику од класичног сликарства, које полази од античког узора лепоте. Тежећи да буде оригиналан иконописац запада све се више удаљава од оригинала, коме, са друге стране, тежи иконописац истока. Најслабији иконописац са Крита Ел Греко постао је на западу један од најбољих сликара. Ето, већ из тога јасно је колико духовна вредност икона надилази уметничку вредност, па и временску дистанцу.

 Горан Јанићијевић, проф. Фрескописа на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију

Молитвено Правило

Теологија иконе - Синђел Антоније (Пантелић)

О Живописцима и Часним Иконама - Глава 43."Стоглава" Московског сабора 1551.

Света и световна уметност - Марија Иванковић